|
 RADNICI ŠKOLE
Prvi radni kolektiv škole čine nastavnici i ostali radnici koji su došli iz susednih osnovnih škola. Većina nastavnika stiže iz rasformiranih srednjih i večernjih škola. Donete su veoma različite navike i gledanja na pedagoški rad sa decom. U početku ima mnogo teškoća, stvaranje povoljne radne atmosfere ide uz velike napore.
Sa 920 učenika raspoređenih u 12 mlađih i 12 starijih odeljenja, radi 1962. godine, 48 zaposlenih, i to: 1 direktor, 1 pomoćnik direktora, 33 nastavnika, 1 sekretar škole, 1 računopolagač, 1 domar, 1 ložač i 9 spremačica, dok u 2002. godini sa oko 800 učenika, raspoređenih u 15 mlađih i 12 starijih odeljenja, rade 71 zaposlena: 1 direktor, 3 stručna saradnika (pedagog, psiholog, bibliotekar), 48 nastavnika, 1 sekretar, 1 računopolagač, 1 administrativno-finansijski radnik, 1 domar, 1 portir, 1 kuvarica, 1 servirka i 12 spremačica. Kadrovski uslovi rada su u stalnom usponu, naročito kada je reč o nastavnom osoblju. Rast broja zaposlenih u neposrednoj je vezi sa promenama u nastavnim planovima, u normama časova nastavnika, u broju učenika u odeljenju, u organizaciji celodnevnog rada u mlađim razredima kada sa odeljenjem rade dva učitelja.
Kvalifikaciona struktura zaposlenih stalno se poboljšava i utiče na unapređivanje vaspitno-obrazovnog rada sa učenicima. Sada sa učenicima starijih razreda radi samo tri nastavnika sa višom stručnom spremom, dok je takvih nastavnika u mlađim razredima nešto više. U školi ima ukupno 29 profesora i 18 nastavnika. Svi nastavni predmeti su stručno zastupljeni.
Socijalno, nacionalno i regionalno poreklo radnika škole, kao i njihova starosna struktura, uvek su u funkciji postojanja zdravih i stvaralačkih odnosa.
Direktor škole u njenih prvih dvadeset devet godina (od 1962. do 1991. godine) je Ostoja Živković. Prvi pomoćnik direktora je Krsta Radulović, a posle su Jovanka Lončarić i Smilja Antonić. Škola danas nema pomoćnika direktora, a na mestu direktora se od 1991. godine nalazi Ilija Jovičić.
U matičnoj knjizi radnika škole evidentirano je 663 radnika koji su povremeno, privremeno ili duži period radili u ovoj školi od 1962. do danas. Penzionisani radnici škole su:
Jelena Božanić, Radmila Patrnogić, Mileva Antonijević, Desanka Paunković, Jovanka Lončarić, Ivanka Gajić, Radmila Milosavljević, Angelina Marić, Vera Perović, Olga Antonić, Mara Žugo, Sofija Ignjatović, Paula Vukasović, Persa Martinović, Vidosava Janjatović, Mirna Radović, Zlatica Kopčić, Nadežda Ponomarev, Cecilija Božović, Verica Vasiljević, Milosija Samardžijevski, Vera Inđin, Dragica Marić, Veroslava Stojanović, Ostoja Živković, Nadežda Skendžić, Smilja Antonić, Gordana Lužnik, Marica Paskulj, Mila Ćuković, Milanka Ostojić, Mila Ilić, Vidosava Zagorac, Ljiljana Mijatović, Kata Petrović, Dušica Terzić, Milanka Matović, Petar Cvetinović, Pavle Petrović, Danica Laketić, Slobodanka Ničković, Zlatibor Spasić, Zorka Rosandić, Dragica Matić, Biljana Romčević, Srebra Đorđević, Mirjana Grbić, Mihajlo Kozomara, Vera Kolarević, Zorica Mihajlović, Milka Vukolić, Ljiljana Marić, Marica Alivojvodić, Mihajilo Kozomara, Slavica Tasić. Andjelka Srdić, Miroslava Lepšanović, Ratka Januzović, Grozda Ognjenović, Dara Tutorić, Biljana Novaković,
Leposava Subotić i Vera Tihin-Šukrić..
Danas se u školi nalaze ljudi koji imaju snage i volje, a i sposobnosti da svoj odgovrni posao obavljaju sa uspehom i na zadovoljstvo učenika, roditelja i šire društvene zajednice.
 Istorija Osnovne škole "Lazar Savatić" i beogradskog školstva je ponosna što je više od dvadeset godina školski dnevnik nosio i jedan, zaista, veliki slikar, Vladislav Todorović Šilja. Jedan od prvih likovnih stvaralaca, iz "srednje" generacije beogradskih slikara, koji je u beogradskoj sredini prihvatio enformel i dugo je radio slike te orijentacije.
Vladislav Todorović Šilja je rođen u Kruševcu 1933. godine. Uoči Drugog svetskog rata prelazi sa roditeljima u Beograd, gde završava  osnovnu i srednju školu. Studira redovno na Fakultetu likovnih umetnosti u klasi Nedeljka Gvozdenovića i 1959. godine stiče zvanje akademskog slikara. Posle dve godine, nakon završenih postdiplomskih studija, stiče akademsko zvanje magistra likovnih umetnosti.
Više od jedanaest godina je radio kao slobodan umetnik, da bi se zatim opredelio za pedagoški rad sa mladima. Od 1. septembra 1972. godine, pa sve do smrti (6. februara 1988.), profesor je likovne kulture u ovoj školi.
Prvu samostalnu izložbu imao je 1963. godine, u Kulturnom centru, a zatim izložbe u Galeriji Kolarčevog narodnog univerziteta, u Grafičkom kolektivu i 1966. godine u "Tribini mladih" u Novom Sadu. Izlagao je u Maloj galeriji u Nišu 1967. godine, a sledeće (1968.) godine u Salonu Muzeja savremene umetnosti. Slede izložbe u Kulturnom centru 1972. godine i niz novih samostalnih predstavljanja u zemlji i inostranstvu. Izlagao je na svim Oktobarskim salonima u periodu od 1962. do 1984. godine. Bio je na studijskim putovanjima u Italiji, Francuskoj, Austriji, Nemačkoj i Holandiji.
  
Šilja Todorović se šezdesetih godina pojavio u prvom talasu kojim je apstraktni ekspresionizam sa anglosaksonskih, galskih i romanskih strana zapljusnuo slikarstvo beogradskog kruga. Sve do kraja sedme decenije Todorović je bio među vodećim našim predstavnicima tog smera apstrakcije, bio je jedan od najmarkantnijih profila , nezaboravne, epohe enformela. Velike promene koje u našu likovnu umetnost unose obnovljena figuracija i pojava konceptualne umetnosti, stavile su Todorovićevu generaciju pred neslućena iskušenja. Međutim, Todorović je bio meću onima koji nisu mogli tek tako da okrenu svoj ćurak. Ono što je njega vezivalo sa slikarstvom enformela nije bila nikakva teoretska zatucanost, niti sentimentalna nostalgija za idealom mladosti. On je osećao da je u tom slikarstvu, bar za njega, ostalo još "nešto", da još nije rekao sve što je hteo da kaže. Ipak, ni on nije u potpunosti odolevao uticaju mnogih promena koje su se u slikarstvu oko njega osećale sve više i sve jače. Jasan znak tih uticaja jeste postepeni povratak formi, ali ta forma ne poprima i predmetno obeležje, ne pretvara se u objekt, ne prelazi granicu koja deli apstrakciju od figuracije.
Posle boravka u Likovnoj koloniji "Sopoćanska viđenja" 1984. godine, Vladislav Todorović Šilja, pravi veliki "inventar" u svom stvaralaštvu i okreće se crtežu i temama iz srednjovekovne umetnosti. Znamenita srednjovekovna fresko-riznica dala je novi impuls Vladislavu Todoroviću, koji stvara niz crteža i slika, asketskih likova Nemanjićke loze. Tako nastaje i ciklus o srednjovekovnim vladarima, koje predstavlja publici u Kulturnom centru Beograda 1986. godine. Šiljini novi crteži plene jednom zaboravljenom liričnošću iz dubina prošlosti. Po povratku iz kolonije, stvarao je crteže u kojima se nije vezivao samo za freske, već je želeo da kroz izvlačenje karakternih osobina istorijskih ličnosti, stvori svoju viziju jednog dalekog sveta o kome znamo i mnogo i malo. Da saopšti njegovu slikarsku istinu.
Bogatstvo, izneseno iz oba ova umetnička putovanja (kroz enformel i figuralnost) uvrstilo je ovog slikara u NEZABORAVNIKE srpskog slikarstva. Pored izuzetne radne energije, Šilja Todorović je zapamćen među kolegama, bivšim učenicima i poštovaocima kao zaljubljenik u slikarstvo, kao čovek vedrine, duha i optimizma.
Autor je naslovnog logo-a Osnovne škole "Lazar Savatić".
IM MEMORIAM
Dragica Dumeljić
1955. - 2008.
U podnevnim satima 4. ovog juna 2008. godine
prestalo je da kuca srce naše Dragice i ugasilo plemeniti život naše koleginice
koja već više od 30 godina i koliko do juče sa nama deli napore i brige našeg
poziva, kratke i lepe trenutke između časova kada je našim razgovorima davala
vedar i optimistički ton.
Dragica je rođena 29. oktobra 1955. godine u
sedmočlanoj porodici Slobodana Grujičić u Zemunu. Oba roditelja su joj bili
učesnici NOB-a od 1941. godine, zatim rezervni oficiri i ratni vojni invalidi.
Svakako da je sve ovo znatno uticalo na razvoj snažne i jake ličnosti kakva je
bila naša Dragica.
Osnovnu i srednju školu je završila u Zemunu
kao i Višu pedagošku školu za ekonomiku domaćinstva, odsek domaćinstvo-hemija
nakon čega kratko vreme radi u Osnovnim školama Maksim Gorki i Sutjeska.
Septembra 1977. godine naša Dragica trajno zasniva radni odnos u našoj školi i
ostaje joj verna do svog samog kraja. U trenutku kada joj je prošle godine za
Vidovdan dodeljena jubilarna nagrada, bila je optimista, uostalom kao i uvek, da
čemo još zajedno trajati. Obradovala nas je njena vedrina i ubedila nas u
skoriji povratak u svoj kabinet koji je tako nesebično uredjivala. opremala,
volela i želela.
Odmah nakon zaposlenja, Dragica sa suprugom
Savom gradi porodicu i na svet donose svoje miljenice Milicu i Jovanu. Svi
zajedno su uspeli da izgrade izuzetno skromnu ali i ponosnu i gordu porodicu.
Bio je to topao porodični dom Milici i Jovani – našim vrednim učenicama.
Našu Dragicu ćemo pamtiti kao izuzetnog i
vrednog radnika. Bila je beskompromisni borac za pravdu i pravičnost. Znali su
to da cene i njeni učenici i njihovi roditelji. Od učenika je zahtevala rad,
disciplinu, vaspitavala ih odgovornostima. Istrajna i uporna, uspevala je da na
svojim časovima obezbedi radnu disciplinu zbog čega smo joj se divili, a
ponekadad i zavideli. Svojom stručnošću i ambicijom uspevala je da od učenika
dobije potrebno znanje. Bili smo ponosni na rezultate naših učenika iz hemije u
nastavku njihovog školovanja u srednjim školama. Vraćali su se da nam to kažu.
Bili su ponosni. Ponosili smo se i mi sa njima. Bio je to značajan doprinos
ugledu naše škole. Bio je to doprinos naše Dragice.
Bogata pedagoškim iskustvom, radna i
pravedna stekla je kod svojih mnogobrojnih učenika poštovanje, jer ih je na
najbolji način učila da samo radom i trudom mogu ovladati životom. Svi oni su za
nju bili jednaki, a oni su to duboko osećali i cenili. Međutim, smrt nikoga ne
poštuje i ne štedi. Uzima sve kad hoće i koga hoće. Tako su bez odjeka ostali i
učenički uzdasi: ''Vrati nam se!'' Kao da su slutili da im se
ona neće više
vratiti. Ipak, nisu verovali. Bojažljivo su se roditelji i prijatelji, bivši i
sadašnji učenici, raspitivali za njeno zdravlje sa istinskim željama za
uspešan povratak. Nadali smo se i mi zajedno sa njima, ali uzalud. Nema
je više
sa nama. Ostaje nekakva praznina i ne možemo da je popunimo. Mi koji mo
je
cenili i voleli kao koleginicu, saradnika, pedagoga i predanog radnika, ne
možemo da verujemo u to.
Ostaje velika praznina i u
njenoj porodici,
kojoj je bila tako bezgranićno odana. Biće im teško zbog gubitka takve supruge i majke i nikakvi izrazi saučestvovanja ne mogu ublažiti
njen odlazak. Izgubili
smo je, ali smo svi zajedno ponosni što smo
je imali.
Neka joj je večna slava i hvala!
RADNICI ŠKOLSKE 2011/2012 GODINE
  
| Direktor škole: |
Stručni saradnici: |
| Ilija Jovičić |
Katarina Stanojević, pedagog
Branka Tišma, psiholog
Vesna Pejčić, bibliotekar
Dragan Vučković, medijatekar
Milišić Vlado, računarski operater
|
Nastavnici razredne nastave:
|
